Van Gogh intervju: Neumjeran u svemu

VAN GOGH za Mostar Summer Fest: Nema mesta strahu kada se radi o muzici: radiš samo onako kako te emocije, instinkt i čula vode

Već dvadeset i devet godina Đule roka i rola ‘volanom’ Van Gogh bolida. I dok svira rock ‘n’ roll cijeli svijet, činjenica da se danas na prostoru bivše države bendovi poput Van Gogha još uvijek bave glazbom i da im je r’n’r i dalje sve čini ih modernom Che Guevarinom gerilom. Pa iako su se vrijednosti u glazbi na ovim našim prostorima stubokom naglavačke izokrenule, Đule i bend nemaju namjeru stati, jer ako stanemo – gubimo sve.
Razgovarao: Milenko Margeta
Đule, krenimo s pitanjem čiji će odgovor ženski dio čitateljstva najviše zanimati. Naime, opće poznato je da te žene smatraju najzgodnijim srpskim glazbenikom, imaš status seks simbola. Godi li ti to i kako se supruga nosi s time?
Komplimenti gode, međutim drage dame umeju ponekad malo i da preteraju, zar ne? Zadovoljstvo mi je kada se ta divna bića posle koncerta vrate u topli i sigurni zagrljaj svojih odabranih polovina, a što se tiče supruge, veruj, znala je ona kakvog nestašnog vraga za svog saputnika bira.

Za sebe često govoriš da si hedonist, da voliš uživati u ljepotama života. Što točno podrazumijevaš pod hedonizmom – biti neumeren u svemu ili?
Ne govorim to ja, već mnoge neprospavane noći i mnoga dočekana jutra u društvu meni dragih ljudi uz konstantno vrištanje od smeha i, razume se, po koju hektolitarsku kapljicu više. Pazi, život nam poneke dane sladi poput meda, a poneke zna da nagrdi od muke i onda ta neumerenost u nama, nekad trezna a nekad zanesena, se prepusti do kraja, a ipak se nekad i trzne pa povuče ručnu i kaže – ‘ti bi da ti srce i dalje broji sate, e onda za bahatost u tebi i oko tebe nema baš toliko mesta’. Mislim da je hedonistički užitak potpun tek kada umeš da ‘glad’ prevariš, a u isto vreme da je i dražiš, izazivaš i stalno je budiš da oka ne sklopi.

Buntovni duh pokazao si još u srednjoj glazbenoj školi kada si je napustio jer ti profesori nisu dopustili na violini odsvirati Paganinija onako kako si želio, a ne kako je zapisano. Što je ostalo od tog bunta danas, u tvojim ranim pedesetima?
Često u šali Srba i ja pričamo kako sada preživljavamo drugi i treći pubertet, drugi od naše dece, a treći ovaj naš sa puno decibela na bini. Kotrljamo i dalje s puno draži ovu našu Van Gogh priču, priču koja kao san na javi evo traje dvadeset i devet godina. Bunt u nama je življi nego ikada i čini našu svakodnevnicu dražesnijom. Sama činjenica da se i dan danas u ovakvom okruženju i u ovakvim uslovima bavimo muzikom i da nam je r’n’r i dalje sve je poput neke moderne Che Guevarine gerile! Živiš i boriš se za ideale u nadi da nećeš postati slika na šolji ili bedžu, već deo plamena koji stalno hita nekom novom ognju svome.

Jesi li strog otac sinu Simonu i toleriraš li mu naslijeđenu (ako je ima) crtu bunta? Priželjkuješ li da krene očevim stopama?
Po njegovim rečima nisam strog, ali sam zato rigorozno pravičan otac. Nas dvojica od starta gradimo drugarski odnos, naravno uz uvažavanje i poštovanje obostranog integriteta. Dopunjujemo se međusobno, i koliko je on do sada od mene naučio – gotovo isto toliko ja učim od njega svakodnevno. Ponosan sam na ideale koje mu je prenela genetika, i mislim da mu je san o viziji zdravog sveta i poštovanja svih ljudi, i njihovih osećanja, itekako dao stabilnost u odrastanju. Koje god stope da odabere, srećan sam, gledajući ga kako sa svojih sedamnaest godina ide napred kroz život.

Poznato je da je Van Gogh u drugoj polovici osamdesetih, ubrzo nakon objavljivanja prvog albuma prestao s radom na nekolike godine, da bi ti bend ponovno aktivirao 1990. godine. O čemu se tu zapravo radilo?
Radilo se o tipičnom primeru inkubacije u stvaralaštvu, i nekom nepreležanom dečijem virusu nedosanjane popularnosti, koji je iznenada, i preko noći zahvatio neke članove tadašnje postave. Mislili su da će se sve samo po sebi tek tako u sekundi namestiti na svoje mesto, zaboravljajući da bez rada, posvećenosti i poklonu do zemlje muzici nema ama baš ništa. Tako i bi! Puče fudbal, rasturi se društvo u sekundi. Nakon toga, dogodio se neki nužni vakuum, verovatno da bi nas sačuvao i da bi neki afiniteti u nama stasali i odredili sebi pravac.

Prvo čega se sjeti prosječan poznavatelj glazbe Van Gogha jest pjesma ‘Neko te ima noćas’. Možeš li kazati da je ta pjesma sublimacija Van Goghove poetike i glazbene estetike ili je to preplitko i prepovršno objašnjenje priče zvane Van Gogh – one koja traje već dvadeset i devet godina?
Niti je sublimacija, niti je objašnjenje priče zvane Van Gogh. ‘Neko te ima’ je pesma nastala ranih ’90-tih. Ako bi me sad neko pitao koja se to pesma može kandidovati za objašnjenje priče Van Gogh, mislim da bi to bila pesma ‘Anđele moj brate’ sa, za sada, poslednjeg albuma. ‘Neko te ima noćas’ je naša pesma koja je ušla u kategoriju evergreen pesama i mi smo ponosni na to, jer uspela je da dođe čak i do onih koji nisu fanovi grupe Van Gogh. Nekako se mi nikada nismo trudili da se dopadnemo baš svima, možda smo se upravo i iz tog razloga dopali mnogima. Za ovih dvadeset i devet godina smo, hvala Bogu, ostali skriveni od pogleda i ušiju neupućenih. Bez takvih u okruženju mnogo se lakše diše i posvećenije piše.

2007. i 2014. godine Van Gogh osvaja nagradu MTV Adria za najboljeg regionalnog izvođača i trenutno ste jedini s dvije osvojene nagrade. Kako doživljavate te nagrade?
MTV nagrade za nas predstavljaju dodatnu potvrdu da je sve vredelo truda, posvećenosti i odricanja, i da imamo ujedinjenu publiku koja prati i ceni naš rad u kontinuitetu jer kao što je poznato – nagrada se dobija isključivo i samo njihovim glasovima. One su dodatno gorivo da još više, sigurnije i brže vozimo ovu priču rock ‘n’ roll-a.

Album ‘Kolo’ iz 2006. i istoimeni hit su bili ti koji su Van Gogh, gledano regionalno, plasirali u A listu izvođača. Kako doživljavate tu prekretnicu? Ili je još i dalje glavna glazbena prekretnica u tvom životu koncert Deep Purplea u Beogradu iz 1975.?
Album i pesma ‘Kolo’ za nas predstavljaju kreativnu prekretnicu, a publika je taj naš zaokret prihvatila sa pozitivnim odobravanjem. Ta nepretočena energija koju smo konstantno osećali, ali smo je bukvalno držali u bunkeru da sazri, eksplodirala je na albumu ‘Kolo’. Sličan osećaj smo imali i stvarajući aktuelni album ‘Neumeren u svemu’, koji je našu staru i novu publiku podjednako obradovao. Od koncerta Deep Purplea 1975. godine su se, hvala Bogu, izdešavale mnoge muzičke priče, a Purple su ostali da nas sećaju kako je snaga muzike u našim tada mladim glavama koje su tek počinjale da sanjaju svoje snove trigerovala lepotu muzike i probudila želju da baš muzika bude naš odabir za ceo život.

S EKV-om si radio na albumu ‘Samo par godina za nas’. Kako je bilo raditi s Milanom i Magi? Smatraš li da je Beograd posthumno pružio Milanu onoliko koliko on realno zaslužuje, iole da su mu uzvratili mjerom kojom je on sebe dao Beogradu (op.a. po Milanu su nazvali tek neki ćoškić u Beogradu)?
Pored albuma ‘Samo par godina za nas’, imao sam tu čast da budem gost i na meni omiljenom albumu ‘Ljubav’ i na, nažalost poslednjem, ‘Neko nas posmatra’. Milan je bio čovek sa velikim slovom Č, a članovi EKV-a su bili ljudi sa velikim slovom LJ. Ostavili su za sobom dubok pečat u umetnosti. Bio sam najmlađi u njihovoj ekipi. Delili su nesebično i krajnje predano svoj talenat i svoju umetnost sa mnogim generacijama. U čestim odsustvima mog rođenog brata Ljube (klavijaturiste Električnog Orgazma) Milan mi je bio kao stariji brat. Mislim da zaslužuju mnogo više poštovanja od čitavog regiona sa nekih institucionalnih nivoa. Na vesnike ‘novog talasa’, posle njihovog preranog odlaska, više niko sa tih institucionalnih nivoa nije obratio pažnju. Zatajila su sva regionalna ministarstva kulture.

Kome je pjesma ‘Anđele, moj brate’ sa stihovima ‘gde god da si, anđele, moj brate, nek’ tvoje oči me čuvaju i prate’ posvećena?
Posvećena je sećanju na sve nama drage anđele kojih na žalost više nema među nama, sećanju na sve naše sestre i svu našu braću koja nas sigurno negde odozgo budnim okom čuvaju i prate.

Van Gogh nikada nije imao menadžera. Zašto?
Tuđi metabolizam moj ‘kreativni svrab’ sigurno bolje i brže od mene ne ume da počeša! Ko to zna biti bolji ‘volan’ u ovom Van Gogh bolidu, koji gotovo tri pune decenije vozimo bez prestanka? Priču smo sami stvorili, organizovali, ulagali u nju sve što smo imali i što nismo imali, sami smo emotivnu drenovinu iz sebe u nju cedili kroz stihove i note, i posle svega, misliš li da je mudro da nekom nalickanom i umišljenom papanu dopustiš da štampa vizit karte sa imenom tvog truda, suza, krvi i znoja, i da te bez i uložene emotivne čestice u sve, sutra nekome prestavlja, da te kupuje i prodaje kao klasičan nakupac krompira na pijaci!? Možda to nekome godi, ali meni svakako ne!

Koliko je u glazbi važno mijenjati se, neprestano učiti i napredovati iz albuma u album, jednom rječju – riskirati? Postoji li strah da publika to neće primiti dobro i da će okrenuti leđa?
Ako nema pomaka i promene to je pokazatelj da si sagoreo negde u prošlosti i da ti je kreativnost od truckanja po neizvesnom putu ispala iz bisaga srca daleko negde iza tebe. Čovek koji se ne menja je čovek koji stagnira. Nema mesta strahu, radiš samo onako kako te emocije, instinkt i čula vode.

Vaša je glazba energična, potentna, puna poleta, zanosa i života. Otkud crpite energiju?
Ustaneš ujutru , dočekaš se na obe noge, pomisliš hmmm posle svega i nije loše za početak – idemo dalje, dotakneš se šakama onako pospan po licu, i priznaš sebi živ sam, ok, okreneš se oko sebe i vidiš da su svi tvoji najdraži tu oko tebe, hvala Bogu zdravi smo i na okupu, puls i srce šljakaju, svest je prisutna, savest je čista, idemo dalje, još jedan od Boga novi dan! Energija za polet je tu. Konstantno smo i bez ‘kreativne vijagre’ okruženi pozitivnim ferceranjima. Samo je poenta umeš li da prepoznaš i ceniš te talase koji te nose, ili ne.

Što imaš za poručiti publici koja vas ovoga ljeta očekuje na Mostar Summer Festu?
Dragi ljudi, beskrajno vam se radujemo. Želja nam je da pozitivnim hukom i notama sa vama zaljuljamo vaš prelepi grad, da zajedno rokamo i rolamo stare i nove pesme, i sve to u zagrljaju još jedne vrele letnje noći, jer ako stanemo – gubimo sve, zato 26. juna u Mostaru na Summer Festu, mi glasno čujemo i jasno vidimo se!